Istinski verujem da sam u pravu, pošto ništa nije tako daleko od blagog Boga kao tiranija. Verujem da On u određenom kutku pakla čuva posebnu kaznu za tirane i njihove saučesnike.

Naučimo, dakle, još dok je vreme, naučimo da činimo dobro. Dignimo oči ka nebu zbog naše časti, za samu ljubav prema vrlinama, i da se izrazim mudro, zbog ljubavi i časti Svevišnjeg koji je nepogrešivi svedok naših postupaka i pravedni sudija naših grešaka.

Jer čak i kad su miljenici mrtvi, oni koji žive posle njih nisu lenji da ukaljaju imena ovih ljudoždera da im potpuno unište ugled pišući o njima knjige i da im, takoreći, razvlače kosti pred potomstvom, zauvek ih kažnjavajući za grešan život i posle smrti.

To je slava i to su počasti koje ljudi ukazuju uticajnim miljenicima i njihovim zaslugama. Kad bi mogli da rastrgnu njihova tela, tražili bi još, samo dopola zadovoljni agonijom koju mogu da gledaju.

Sve njihove besede, zakletve, okrenute su protiv tih ličnosti. Smatraju ih odgovornim za sve svoje nesreće, boleštine, gladovanja; i ako im povremeno ukazuju znake poštovanja, osećaju u srcima gnev i užasavaju ih se više nego divljih zveri.

Svi se međusobno nadmeću: narodi, države, čak i seljaci, težaci, u pominjanju imena miljenika. Uočavaju njihove mane, grde ih na sva usta, pričaju o njima bezbroj bestidnosti, sipaju na njih hiljade kletvi.

(à l'envi)

Ipak je zanimljivo udubiti se u to šta dobijaju iz sveg tog mučenja, kakve koristi izvlače iz muka svog bednog postojanja. U stvari, ljudi nikada ne okrivljuju tiranina zbog zala koje trpe, nego odgovornost prebacuju na one koji na njega utiču.